Више од игре

УРОШ ПЕТРОВИЋ, ПИСАЦ ЗАГОНЕТНИХ ПРИЧА ЗА ДЕЦУ, МЛАДУ И СТАРУ
Несташни скупљач бумеранга
Почео је да пише у жељи да опет постоје књиге које ће вратити сенку ватре на лице приповедача. Објасниће вам пишчеве намештаљке, а онда ће вам све бити још загонетније. Писање је за њега филигрански рад на припреми ватромета. Каже да речи не покрећу чаролију него нам помажу да је видимо. Данашња деца су жртва безумне родитељске љубави, разоружана презаштићеношћу, заробљена у 2Д свету. Он их разуме и буди, зато га свугде дочекују као неку рок-звезду

Пише: Весна Капор
Фотографије: Архива саговорника

Писац је фантастике и загонетних прича. То ћете о њему прочитати у бројним одредницама на интернету, али он је много више од тога. Може се рећи, без ризика од грешке, магијски је лик. У његовим књигама су, незаобилазно, приче које потичу из словенске и српске митологије. Уноси у њих, свакако, и мотиве других култура. Његова приповедачка страст претаче се у фотографије, кроз које такође пише приче. Густо ткиво имагинације очаравајуће се спушта на свакога ко зарони у свет његовог приповедања.
Променио је много занимања. Данас као слободан уметник путује, бележи и мења свет, на начин на који може: талентом и вером да је слобода оно што сами одредимо. Такође, Урош Петровић слови за једног од најинтелигентнијих Срба. Свој живот и успех објашњава као „бесомучно утаживање радозналости”.
По његовом роману Пети лептир снимљен је први српски 3Д филм.
Није само писац за децу, него и човек у мисији. Непрестано је на разним манифестацијама преко којих шири заинтересованост за дечју књижевност, као и за културу и историју. Његови сусрети са децом су више од обичних часова. Водећи читаоца кроз свет мистериозних препрека, говори нам о многим заборављеним појмовима. Подстиче мудрост, досетљивост и часност. Мешајући светове, отвара видике и враћа самопоуздање.
Проглашен је најбољим дечјим писцем за 2013. годину, а професорка Љуштановић је на додели казала да га деца дочекују као неку рок звезду.

Писати за децу, а заправо окупирати пажњу одраслих, подстицати њихову свест и терати их да се такмиче са децом, да ли је то пишчева намештаљка или случај?
Понекад лутам пуштајући да ме воде прави или привидни путокази. Тако се понашам и у књижевности. Када пишем, не знам шта ће се са јунацима романа догодити. Ни са књигом. Ни са мном. Испало је да такав начин писања неизоставно проузрокује непредвидивост написаног. И такав начин живота неминовно проузрокује непредвидивост доживљеног, уосталом.
Добијам пуно писама – чак и оних правих, руком писаних. Већином их шаљу деца. Неки су почели да пишу своје, неки моје нове књиге. То је непроцењиво. Скупљам бумеранге и имам их доста, али овај који сам описао у претходној реченици је најлепши.

Загонетне приче су постале, у многим домовима, места око којих се окупља цела породица, као некада око ватре. Да ли то осећате као одговорност и мисију?
Серијал Загонетне приче је и настао у жељи да постоје књиге које ће вратити игру сенки ватре на лицу приповедача. Наравно, нико се није надао толиком тиражу (само први од пет наставака продат је у више од 30.000 примерака). Често и сам налетим на групу деце која седи у парку и чита те приче, разгаљујући вијуге. Виђам своје књиге на друштвеним мрежама – на списковима десет књига које су некоме промениле живот, на породичним фотографијама са летовања, греју се на егејском песку заједно са заштитним УВ кремама. Лепо је знати: неко их негде чита.

ДОК ПОКУШАВАШ, ИМА СМИСЛА

Преносити архетипске слике савременом младом читаоцу опседнутом брзином, новим медијима и наоко равнодушношћу према свему што се тиче традиције, многи кажу да је као гурати Сизифов камен. Ви сте, ипак, пронашли пут?
Ако је у почетку и било напора на том путу, очигледно је да сам пре неколико година набасао на дугачку, благу низбрдицу. Сада и да се повучем пар година на планину Тару, тај камен би се сам котрљао. Наравно, све под капом небеском има исти број узбрдица и низбрдица, тако да сам спреман и на обрнути угао стазе. Не радујем му се, али ме и не саблажњава.
Доста рано сам схватио да смисао није у циљу него у путу – то је свако начуо, али много мање њих је то схватило. Још су ређи они који то макар делимично примене на живот. Није лако то докучити, већа енергија се, чини ми се, потеже за ламентирање над својим усудом него на сасвим природно стремљење ка преокрету. Све чауре су саздане од лако ломљивог материјала, иако тако не изгледају. Створене су да би се једног дана распрсле и створиле нови живот. Свако би требало да нађе начин да их растури у парампарчад. И све док покушаваш, време које ти је даровано има смисла.

Фантастика и митологија су основе Ваших књижевних форми. Но, начин на који градите светове својих књига, с друге стране, неком невидљивом скретницом граничи се са футуристичким визијама. Да ли је то кључ којим се отвара садашњи свет читалаца?
Не пишем по синопсису. Процес писања доживљавам као филигрански рад на припреми ватромета. Награда је на крају. Понекад ми читаоци пишу, наводе да су им моје реченице добовале по жилама, као да су доживљене. Једна од тајни је и то што ретко када описујем радњу коју нисам макар у неком облику и сам доживео. Спуштање низ слапове хладне планинске реке – доживео, имам ожиљак као успомену. Летење балоном – искусио, последица прве награде на фотографском конкурсу. Бег од дивљих сисара – још увек свежа успомена са Ртња. Испирање злата, јахање, потрага за закопаним артефактима и тартуфима, лов на пијавице, убод на глогов трн, ноћење у пећини, све је то доживљено – знам како све то боли и како се све то воли. Наравно, све то уплетем у нешто измаштано, трудећи се да и то буде доживљено, макар ментално.

СУДБОНОСНА ДОЗА СЛОБОДЕ

Ући у књижевност и о(п)стати, с радошћу.
Колико је умећа и рада за то потребно?
Потребно је много и умећа и рада. Ипак, не могу да се одупрем пожуди да се мало погледам и са стране: имао сам и много среће. Многе добре последице видиш тек када се окренеш уназад. Тек сада знам колико су ми значила сва она скретања изазвана знатижељом, све оне лекције које сам научио а нисам морао – можда и више од оних које сам морао.

Како самеравате садашњи тренутак и детињство своје деце у односу на сопствено?
Парадоксално, у време експанзије 3Д технологије, авантуре одрастања деце своде се све више на 2Д, на екране. Ми смо имали 3Д детињство, екрани су тада били спутани. Аналогијом, можда је ово данас спутано детињство! А можда је и то еволуција човека, корак до оних лежећих, крупних људи из филма Воли.
Иначе, ја сам рано био почашћен приличном дозом слободе, а то је први услов за развој креативности. Нема искорака без дате могућности да се он направи, и нема великих авантура без првог корака. Имао сам срећу са одрастањем – нисам био спутаван са првим корацима. Данас смо, из безумне љубави, презаштитили децу и, парадоксално, онемогућили им оно право детињство, какво смо ми имали. Недавно смо одвели градску децу, у тајном договору са њиховим родитељима и Јованом Мемедовићем, у дивљину на планини Тару, да пале ватру, једу гљиве и пужеве, газе боси по блату и купају се у планинском језеру. Изненадили смо ми њих, али богами и они нас. Видећете!

Да ли је Ваш књижевни свет алузија на Србију, на Балкан?
То јесте моје окружење, иако наоко измештено изнад земље, у прошлост, у дубину, у волшебно. Било је занимљиво на једном сусрету српских и норвешких писаца, на ком сам учествовао. Завидели смо једни другима – ми њима на богатству њиховог окружења, они нама на богатству тема нашег станишта. Балкан је непресушно извориште догађаја, све је плахо и хировито. Тема је напретек, свега осталог смо жељни.

Може ли се говорити о инспирацији као иницијалном моменту стваралаштва, или је она небитна у свету данашњих медија и технологије?
Инспирација је све, а морам признати да понекад искра идеје севне и са екрана. Технологија која нам је обузела чула није само отуђење и пречица до површности. Па данас могу, за две секунде, да себи приуштим слушање најбоље музике икада написане, па још и у најраскошнијем извођењу! То су доскора могле само краљевске породице, и то спорадично! Желим да напишем неколико реченица уз Моцартове ноте? Две секунде за ту чаролију! Желим ли да сазнам како је „веспа” добила име? По оси, опет је требало две секунде! Сви смо добили свезнајућу куглу, и то скоро бесплатно. Наравно да се у том поклону крије и штошта пропратног, нежељеног материјала.

МАГИЧНО ЈЕ СВУДА ОКО НАС

Често путујете: књижевни сусрети, сликарске колоније, рад са децом.... Колико је важан тај чин сусрета са другим?
Тако сам замишљао живот. Велико је питање да ли ишта на свету постоји ако није у односу са нечим другим. Постоји само нешто некоме. Остало је ништа.

Поред фабуле која је увек загонетка, занимљиви су антропоними и топоними у Вашим романима. Да ли су и они део одгонетке?
Волим да скривам. У речима, фотографијама, цртежима, чак и у животу. У свакој од мојих књига налазе се још увек недокучене тајне. Иако је од изласка првог романа Авен и јазопас у Земљи Ваука прошло више од деценије, још нико није успео да дешифрује начин на који сам јунацима давао имена. Ево једног примера: најумније биће у роману је Пенвир, риболики створ за кога се слути да је ванземаљског порекла – он је добио име тако што је пар слогова извучено из назива једног више него познатог древног насеља – ЛеПЕНски ВИР. Чак и личи на чувене артефакте, тамо пронађене. Такође, у роману Деца Бестрагије постоје симболи који раздвајају пасусе – нико још није пронашао њихов смисао, иако та књига има већ петоцифрени број власника и читалаца.
 
Преплићу ли се стварни живот и књижевна фикција, понекад?
Мени се то догађа, и не верујем да је случајно. Неколико недеља по изласку књиге Мрачне тајне Гинкове улице, у којој на крају главна јунакиња добија прилику да лети балоном, добијам и ја прву награду на великом фотографском конкурсу – летење балоном изнад Београда. Иначе, књиге о зеленокосој девојчици Марти преламала је, чудним сплетом околности, баш једна Марта, која, гле чуда, боји косу у зелено. То код нас ретко име је и могло да се поклопи, али у комбинацији са зеленом косом – мало је превише. Нормално је да, макар подсвесно, описујеш у књизи шта ти се догодило. Догађа ми се често и обратно, и мораћу добро да припазим шта пишем.

Магијске речи су....
Све магично је већ ту, око нас! Загледајте се једном у извор или водопад, неколико минута ћутите и добро се замислите пред чим се налазите. Магијске речи никад нису изазивале чаролију, одувек су нам само помагале да је увидимо.

***

И набаса на низбрдицу
Рођен је у Горњем Милановцу, живи у Београду, али често борави изван њега. Најрадије проводи време у природи и у дружењу са децом. Добитник је бројних награда за дечју књижевност, а у неким од њих у жирију су била и деца („Доситејево перо”, „Невен”, Награда Змајевих дечјих игара, „Гордана Брајевић”...) и награда за фотографију. Књиге: „Деца бестрагије”, „Загонетне приче”, „Приче са оне стране”, „Мрачне тајне Гинкове улице”, „Авен и Јазопас у земљи Ваука”, „Тајне вештине Марте Смарт”, „Пети лептир”. Коаутор је програма „НТЦ систем учења” који подстиче креативно и логичко размишљање и примењује се у неколико земаља Европе.

***

Међустаница петог лептира
У свим Вашим књигама осећају се ветрови међусветова, као да се може дотаћи сањана реч: вечност. Да ли је то оно што и сами живите?
Једна од првих прича које сам написао и објавио зове се „Међустаница”. За њу сам награђен, из ње је истекао такође награђени роман „Пети лептир”, по којем је Радио Београд снимио радио драму и по којем је недавно завршено снимање првог 3Д дугометражног играног филм у историји српске кинематографије. Међупростори обесмишљавају границе, занимљиви су, као акорди са пробраним тоновима из сазвучја разнолике околине.

***

Четири срећна потреса мозга
Спајате митологију и историју различитих епоха и народа, ипак читаоца доводите до једне равни где се не заборавља своје, а истовремено се то уплиће у множину, у космогонијске размере и представе...
Ваљда је разноликост мотива управо сразмерна богатству у глави. Када желим да се нашалим, напоменем да сам као дете доживео четири потреса мозга – изгледа да се у тој невољи штошта срећно преспојило. Када не желим да се шалим, кажем исто.

***

Србија описана светлошћу
Поред књижевности, бавите се фотографијом, дизајном, илустрацијом... Може ли се рећи да и тако ширите причу о Србији као месту искона и позитивних вредности?
Моје фотографије Србије видело је неколико милиона људи, али мислим да би их правио и само због тога да би постојале. Ипак је то бележење записа светлости, чак и звучи узвишено. Догађало се да људи посете Србију захваљујући фотографијама које сам објавио на интернету.

***

Друкчији приступ образовању
– Био сам председник Менсе неколико година, али сада се бавим искључиво децом, посебно даровитом. Са др Ранком Рајовићем држим предавања учитељима и васпитачима о нашем „НТЦ систему” учења у многим вртићима, школама и факултетима у земљи и иностранству. Направили смо велики искорак у другачијем приступу образовању. Нема сумње, дете одустаје од учења, чак и од игре, само у случају да му понуђено није довољно занимљиво и надахњујуће. У супротном, нема границе у томе шта, колико брзо и успешно може да савлада. То важи и за одрасле, како уобичајено зовемо децу са вишедеценијским стажом.